Ponekad je dobro biti sam,
Srce zna da se tribamo povuči,
Što od buke, što od muke,
Stotine želje za mir.
Ni duboki san,
Ni plivanje do mirne luke,
Ni lutanje pod maslinama zrelih
Nisu meni lijek za pamčenje.
Borim se za spasit svoju kožu
Za uzgajanje mozdane kore
Za trbuh rasprodan odavno
Sa kamenom koji prekriva put
Sa politikom koja pokrade narod.
I kad se skupi ta prirodna govna
Koja skračuje život,
Kad fali razum, viziju i trud,
Ležeci na travi
Rasčistim oblake,
Odmaram svoju dolinu,
Ćujem kako zasvira šum :
Ponekad je dobro biti sam,
Uvik je dobro biti svoj,
Kuca če vrime istine,
Otvori ču vrata i reči :
“Da ! To sam ja !”
 

Edi Sorić