to što s osmehom zoveš
ruke, tvoja su krila
iznad mene, nakon časova milja

da li da žalim
za nečim?

bol uživanja, u svakom trenu
s povodom bez lanca
ne žalim, osmehujem se

vreme je za novo, pogled
kojim bih prepao golubice
što proganjam svake noći
u prvim snovima, zajedno sa stablom
što u prozoru raste, brzo
niz koje si pred zoru
skliznula, vukući celo jedno
stoleće na ramenu

znali smo da ćeš otići, tako
polunaga, njihajući se

na žicama dalekovoda

znali smo
ljubičasta, sadnica koju si pustila u sobi
noću mi se zavlači pod kapke, kao
crno pod nokte

samo u sebi pokušavam zadržati
pesmu o tebi, odleće
jedino sećanje na okruglo belilo tvojih grudi
na papir zakucavam

jagodanikacevic