prileglo veče morem što peni, zrelinom

peče smokva u meni. i pauk crni, golemi

istkao zvezdi mesec bledi. za naklon

nemi, lakim klimom, pesku crnom, beloj

peni. i meni, što prosjakinji sličim, ispruženom

rukom na rubu drhtim. kapljem crnom rosom

na ponoćne svoje pesme crne, dok obalom

hladnom što netrem’ce bdi hoda ravnodušan

čovek jedan. i zločinci svi sa njim. molim

da nestane iz mene. kažem ne, neću više prizivati

huk krvotoka. ni misliti na purpurne zore

istoka. ni vezivati čvor sudbine na mrtvo. a znam

kako je. bez njega tako pusto i gluvo je. i moru

se valja mrtva, crna reka dok iz mene klija

izdanak tri pusta veka, neosunčanog lica. ja volim

i mrzim, u isto vreme, crnih klica trulo seme.

jagodanikacevic