(sećanja na Filip Jakov)

pod maslinom mek je i prhak prah

usoljenog kamena, kao prašina davnih 

stoleća polegla po požutelim astralnim 

kartama vodenih civilizacija, davno 

potonulih u ratnim burama. vetar upliće tvoje 

molitve u čokote, za dobar rod sorte belog,

stonog. u skrivenoj uvali Filip Jakova, davnog

jula, na uho stavljaš sedefnu školjku. ponor

šumova širi ti oči dubokim besom morskih 

jadikovki. zlokoban je taj zvuk, rđavog 

proviđenja znak. opet si tu, u vrelo prozirno

leto. razlomljena kap znoja kroz fragment vremena

kaleidoskopom blista. ližeš trag soli sa nausnice

što peče kao suza nevinog. krik galeba razara 

ovaj stih i stvara prah sa početka: kamena, 

masline i pesme. to je smrvljenost očiju, pera

i kandži, strah od uzvika i skoka na glavu, žrtva

od riba i belih grozdova, mirisi memljivih 

rodoslovskih grobova, dodiri ostavljenog 

starca u slepilu, korov sa praga ogaravljenog

besom. sabiraš prah što kulja van, kidaš

utrobu crvene zemlje, oplođen strah i skupljaš 

penu balavog vala. grliš tu zemlju koja je ti, 

u kojoj je san uklesao svoju moćnu stopu

u zavetni prag. ti sada znaš, golog nožnog 

palca je tvoj korak zemljom, onom koju su

kuvali sunce, ispirale kiše, tukle oluje.

jagodanikacevic