(Ciklus: Gradovi iz snova)

zamišljaš je milu, u ramu kamenog balkona,
nalakćenu na ogradu, u svitanju tek probuđenu
krilatom eksplozijom ptica sa Piazza San Marco

ispod njenih trepavica ljuljuška se grad
umočen u ustajala nedra procvale raspuštenice, u škripcu
vode uhvaćene u zlatnu stupicu

utihnula je noćna mora u vrisku februarskih mačaka
dok bdiješ, sa trona za tren se pretvaraš
u živu ranu, bez osmeha navučenog na radnu
masku bola, svoju, raznežen gledaš dragu
i njeno se lice, prisno, pred raspuklim ogledalom grada
diže, ne gledajući ni tebe ni tvoju senku

ona se kreće, ide. oko nje šušte žiponi
čipka i svila miluju torzo i lice krije plava maska kraljice

krećeš za njom, zastaješ kraj fontane, ubacuješ novčić
želju pratiš, u besnoj peni iščekuješ i moliš, bezrečno
za malu patnju u sećanju, tvoje drage
nema, ona nestaje kao sena za ugao, u Volti i ti ponovo
krećeš, za njenim mirisom

raspukle hrastovine, mostovi odzvanjaju vašim koracima, niz kanale
leže se magla, hvatajući nisko kao grč što prožima mišiće
razvučena lepljiva skrama hvata za gušu, uvlači u zidove
palata Ca’ d’ Oro i Ca’ Balbi dok muzej Peggy Guggenheim još drhti
u nesanici, odrekavši se snenih Madona ruku skrštenih
za molitvu, pogleda skrušenih uperenih ka mahovinastim
mermernim podovima što se opraštaju od sunca

u opštoj pometnji od krpica noći i restlova izmaglica
zabavljen borbom Sunca i Meseca, ti sad stojiš.
budi se pusti, zlokobni grad bez prolaznika i svedoka
kao olupina avetinjskog broda nasukanog na zlatne šiljke kamenih litica

jutarnja svetlost se probija, diže se izmaglica
i ona stoji. ti sa njenog sada već dalekog lica
osećaš otvoren pogled. okrenuta je tebi
bez maske, karneval je završen

jagodanikacevic