Ponekad moram zaći u zemlju

gde ne smem izreći tvoje ime

i gde ne možeš sa mnom.

Tada postanem krijumčar

jer te pažljivo sakrijem u sebe,

a treptim na svakom koraku  

da ćeš proviriti kroz otvore mojih očiju

jer ćeš biti previše radoznao, 

da ćeš se spustiti po toboganu mog jezika

jer ćeš biti previše razigran

ili da ćeš grliti crveni bubanj

i da će se čuti duplo pulsiranje.

U toj zemlji nebo curi tragičnosivo

i ptice ponavljaju uvek isti rekvijem,

potoci oslikavaju krvave poglede životinja

i drveće je odenuto u crninu,

trave su oštri, zeleni divovi

i ljudi su mali, sasvim mali.

Premali, da bi nas mogli prihvatiti.

Marko Skok - Mezopotamsky