Čučim na obali šoljice za kafu, 

koju si u žurbi prepustio stolu 

i kao već milion puta pre 

nisi je bacio u zagrljaj sudopere. 

Kada sam kasnije ustajao,  

naježila mi se kosa od ovog prizora, 

iz mojih usta je zasmrdeo sumpor,

a ipak sam predanošću domaćice 

raspremio i isprao gorčinu za tobom.

Ovoga puta je nisam sklonio sa drvenarije,

odlučno smo insistirali svak na svojoj strani

i uz sve to jogunasto statiranje

sam se smanjio na veličinu palčića.

Tako čučim na obali šoljice za kafu,

upirem pogled u kanjone taloga

i čekam tvoj povratak.

Znam, da ti opet neću ništa prebaciti,

samo ću izrasti u ogromnu kocku šećera,

koju ćeš u oduševljenju izdrobiti ispod jezika.

Marko Skok - Mezopotamsky