izbledela znamenja

garderobe s boka

posrće mrakom

bezimena, gasi se

pepelom

blistavost svemira

njenog oka

usahla diva

drhtaje smiruje

čupkanjem kamelije, raspukle

mekote cveta

i usne

kao za scene, kazuje:

pusti još jednom isto, Aristo...

da iz tišine gluvo istumara soul

večernja zvona, magla i bol

i beli pas da sedne tu

da meko, uz mene, položi rep

(ah! on je star

i tako lep)

kaži im, kaži im, Aristo...

da i ja sam stara, prokleto

meka

kiselim k'o trbuh

nadošlih reka

listam k'o glas

mrtvih jezika

žuljam k'o mrva

poslednjeg ručka

zovi ih, Aristo mili...

nek' stupe vlasuljari, šminkeri, juveliri

purpurni krejon, daj!

kraljici svojoj senku ulepšaj

da masku zlatnu vide kavaliri

(škripavi odjeci plišanih sala

gutačima strasti

označen reon)

jer, ovo su sada

posmrtne scene labuda

crna, poslednja šala

niko mi više ne može krasti

ožiljke sveže, ožiljke davne

i bacam vam nazad drevne reči

svejedno će, papirne

na goli patos ubrzo leći

pusti mi isto, dragi Aristo...

igram za poslednje

naklone praznih, osmehe lažnih

i ništa više (trebalo je biti tiše)

mlaki pljesak, za mene

poslednji metak

jagodanikacevic