Sadašnjost mi se, počesto, gubi. Klizne iza mojih leđa, nepodnošljivo laka i prhka kao prah. Plašim se da, gubeći je, precrtavam svoju budućnost. Reckam. Što znači, unapred poništavam moguće varijante sebe. 
Na pragu sam sopstvene crne tačke, hladne i ravnodušne. 
Otvorena gubica me čeka strpljivo. 
I što je zanimljivo, dopušta da, s vremena na vreme, prošetam kroz sebe. Ohrabrena sam tim poklonom. I tada , dešava se nešto lepo: 
Ja sebi postajem svetionik. Doduše, svetlim tinjavo i tunjavo, drhtavo i isprekidano. Ali, svetlo je ipak svetlo. 
Zahvalna sam.

jagodanikacevic