(Kafki)

gledam siluetu u ramu prozora

u pozadini mrak

čekam da se kao srebro

sa reke razlije Pragom lik

Milene Jesenske

pomislim nekad da sam živ

u ovakva rana predvečerja

pored reke pratim joj tok

sa sumrakom za sobom

ona okrenuta leđima,

Milena Jesenska

izvija se i proteže

dok pozadinom mrak

izaziva

prihvatam igru krećem ka njoj

Mileni Jesenskoj

(kao da mi nešto drugo i preostaje)

gotovo nečujno ugriz na vratu

ruke na stomak privlačim je sebi

avaj!čvrsto stežem samo mesečev zrak

O, Milena Jesenska!

dešavalo se to ne tako davno

tek prošlo je nekoliko milenijuma

ali u meni uvek kad gledam

pun mesec nad Vltavom

javi se iz dubina stari osećaj

neispunjenost zbog nje,

Milene Jesenske

on ne viče ne kuka ne plače

samo ćuti

to vreme tišine iz sećanja izvlači

neodložene slike

Milene Jesenske

tada ja puštam niz tok

papirne brodove zabluda

ostajem uz prozor da sačekam jutro

sam bez nje,

Milene Jesenske

pločnikom cedim bluz uličnog psa

u sobi je toplo u meni pljusak

i onda tiho siđem sa uma

(kao da mi nešto drugo i preostaje)

ti znaš, Milena Jesenska.

jagodanikacevic