Zdale se misli da oslikaju

svako slovo

kako koja nadolazi

automatski i izlazi

bez tačke

zareza

samo znak uzvika virucka iz

malenog oblačka

smeje se i tastatura

pola ne vidim

pola zaobiđem

nešto preskočim

tu je i moj dragi

doneo mi čaj

koji prolivam po sebi

kao slučajno

poteže za vlažnim maramicama

briše me oko usana

bradu

po vratu

smejući se

ma ti to namerno

da bi te mazio

pazio

pravo si dete

oblači se

idemo u šetnju

pa malo do meseca

i iza njega

ja kao zapela o zvezdu

padam

super heroj me hvata

misli još uvek naviru

niz vodopad

uz planinu

vetrovi me nose

samo jednom srcu

cipela mi desna

nešto tesna

ovo je zaista

jedna neuredna pesma

biljakostic