Stajala je kraj prozora  sa šoljom tople kafe u ruci

šetala je po svojim mislima ostavljajući tragove

sećala se prvog plesa, dugih razgovora, šetnje

u kojima su sate iza sebe ostavljali.

On se polako udaljavao od svega

sve je manje bilo lepih trenutaka

sve manje komunikacije medju njima.

Noćima je gledala u plafon u iščekivanju

hoće li se srušiti, noći bez sna koje su iza nje

i one koje tek dolaze.

Ona je želela večnost

on je želeo kraj

imala je takav osećaj za koji nije znala

da li je pravi ili čista varka.

Sve ga je više volela a on je 

sve više uživao u svojim sumnjama.

Dok ima te trunke nade,

boriće se za ljubav koja je od boga dar

i ako je umorna, bolesnija bi bila da se preda

ne bori i sutra da se kaje.

NJegovo zbogom biće kraj

i njena predaja.

Prepirke, pomirenja u sebi su

nosile deo svetlosti

da sve moće biti kao nekada.

Jednom ga je pitala

uživa li u plaču majke božije

koja joj  u teškim trenucima pravi društvo

ne, ne uživa

njemu je bilo gore nego njoj

htela mu je reći da je teskoba jednaka

prećutala je.

Zašto  uvek nevažne stvari kvare sreću

prave razdor izmedju dvoje koji se vole.

biljakostic