hvala MAKI, čast mi je i radost

Hvala Mensure, da si mi otvorio oči...

Lp, Maki

hvala Maki Tebi, hvala za predivan komentar, čast mi je i radost LP

hvala Dado, Matjaž, čast mi je i radost

hvala zauvek tvoja, čast mi je i radost

hvala Danja, čast mi je i radost

hvala Karmen, čast mi je i radost

Namesto komentarja

NE MARAM JESENJINA

ne maram Jesenjina
(ker je umoril)
pesnika ki ga imam rad
...
in lahko rečeš da si pesnik
šele takrat ko vsi
ki te berejo
najdejo nek razlog
da te ne marajo

kot grozno definicijo absurda:
zaprta vrata
za katerimi se - zanesljivo vemo
skriva smisel
...
(kot Sergej nasmejan in živ
s svetlikajočim
v tistih očeh nihajoč(im) se
snegom)
 

Pozdrav, JUR

hvala Jure, svi Tvoji prijevodi su istinski prelijepi, teško je i zamisliti ljepši komentar, istinski se radujem, velika mi je čast, moje najiskrenije poštovanje, divljenje i zahvalnost

pozdrav

Mensur

eto, sad čitatelji iz trojezičnog naslova mogu naslutiti da zahvaljujući Juri i Tomi mogu pjesmu u komentarima pročitati i na slovenačkom i na francuskom..hvala još jednom Juri i Tomi na divnim, divnim prijevodima i pjesničkim i kolegijalnim gestama

JE N'AIME PAS ESSENINE

Je n'aime pas Essenine
(Parce qu’il a toué)
l’poète que j'aime
...
I tu ne peux pas dire que tu es le poète
que lorsque tous
qui lisent toi

trouvent une raison
de te ne pas aimer

Par une terrible définition d'absourd:

La porte fermée

Derrière laquelle avec certitude nous le savons
se cache le sens

 

(Comme Sergeï souriante et vivante

Dans ces yeux-là par
neige
Fragile
Étincelant)

Traduction de bosnien – Tomislav Dretar

Bilo mi je v užitek brat tako izvirnik, kot slovenski prevod. Hvala obema:)

Lp, Lea

hvala Lea, hvala za predivne riječi, jako se radujem, čast mi je

hvala Igore, čast mi je i radost

hvala Lidija, čast mi je i radost

Mensur, krasno si zadel tragiko nekega konca življenja, in zavedanje, da pesnikova prisotnost še živi. Meni je bil Jesenin od nekdaj drag in zmeraj bolj razumem s krvjo napisane poslovilne besede: "Praščaj padrug...umirat ne novo... no, i žit kanešno nje noveij..." ( Nasvidenje prijatelj, umreti - nič novega ... pa saj tudi živeti ne ...) Nekako tako. Pomembno je zreti naprej , kljub  življenjskim udarcem, kajne?

Lepo se imej in pozdrav

Andrejka

da, slažem se, treba gledati naprijed unatoč svim životnim udarcima..evo, sad mi prolaze kroz glavu neke stvari, recimo kad vam izgori kuća u kojoj ste odrasli, kad izgori zajedno sa svim pismima, fotografijama, uspomenama, rukopisima, knjigama koje ste voljeli, recimo to je jedan od mogućih udaraca koji bar ovdje gdje živim nije nikakva neuobičajena tragedija i što je najgore spada u red onih manje bolnih u odnosu na one još gore stvari koje su se ovdje stotinama  hiljada ljudi desile..kad čovjek koji se skućio i imao sve odjednom ostane bez igdje ičega, izgubiš državu, rodni grad, rodnu kuću (pominjem samo one manje i manje važne gubitke) i nađe se npr u poderanom kaputu iz Karitasa na ulici neke nepoznate zemlje s jednom torbicom punom pelena i dječjih flašica i mijenjaš djetetu pelenu na ivičnjaku pored puta onda shvatiš, pored svega ostalog, da imaš zapravo samo ono što si drugima dao, to je valjda jedini način da se nešto spasi od propasti..kad je o pjesnicima riječ, o Jesenjinu..pa ako bi postojala neka pjesnička zakletva mogla bi počinjati ovako: vjerujem da je mjesec jedno od sedmoro Sergejevih psića..i ja sam kao i svi drugi koji vole poeziju shvatio u neko doba da su mnogi od onih koje sam najviše volio na kraju digli ruku na sebe ili poslali na drugi način neke ,,destimulirajuće" poruke poput Vitmena koji je u zadnjem razgovoru s novinarima rekao da pjesnik uopće ne bi trebao da objavljuje pjesme..to su stvari o kojima se razmišlja cijeli život..meni su smiješne ,,žvake" o pjesničkoj sujeti, slavoljubivosti i sličnim stvarima koje u nedostatku pravih vizija potežu oni koji zapravo nisu i ne razumiju što znači biti pjesnik..vjerujem da svi pjesnici bez obzira na neku ,,objektivnu" vrijednost onoga što pišu imaju taj usud da idu kroz život bez obrambenih mehanizama i da su onda u jednom takvom srazu sa životom smiješne stvari poput slave , sujete..mislim da je razumijevanje ono što nedostaje ne samo pjesnicima nego cijeloj našoj civilizaciji, ta neka generalna govorna mahana..jednoj sam pjesnikinji, doduše posredno, u svojoj pjesmi dao najveži kompliment koji se može pjesniku dati a glasi ovako: bio sam na rijeci koju si izmislila u svojoj pjesmi..da, to je ono što nam svima treba, bili pjesnici ili ne:razumijevanje..nije pohvalno za ovaj svijet što se pjesnici, što se ljudi uopće odlučuju na takvo što, zašto to urade teško je znati..ja vjerujem da je najljudskija stvar ostati na nogama i pored svih ,,životnih udaraca", ostati na nogama makar i ne vidio uvijek smisla..a vjerujem da ima smisla..znate, u jednoj prilici, na visokoj školi danskog jezika za strance trebalo je da napišemo neko loše iskustvo iz života i jedna moja prijateljica je opisala dan kad su zbog nekog nevremena cijeli dan bile zatvorene prodavnice, i cijeli dan nije bilo ni struje ni vode..vidio sam koliko čovjek s kojim sam odrastao može izbaciti svoju čeljust u mukama dugo umirući pogođen kuglicama kasetne bombe u nevitalne organe, ženu čije su komadiće tijela pred mojim očima pojele kokoši ali to nije ni izbliza ono najstrašnije što sam vidio..nisam pisao tad o starijoj sestrici koja trči sva sretna i nasmijana da pokaže novu lutku sestrici koje tamo gdje ona trči više nema, napisao sam da je najstrašnija stvar koju sam u ratu vidio nebo, julsko nebo, jednako i ravnodušno lijepo kao i svakog jula kad iz njega nisu izranjale eskadrile bombardera..i nisam ničim pokazao kako mi se sitnom čini ,,strahota" preživljenog nevremena moje prijateljice s Islanda, čak sam mogao dijeliti njen osjećaj preživljenog straha jer imala je malu djecu koju tog dana nije mogla okupati..mislim da se tako ostaje čovjek i pjesnik, sačuvati moć suosjećanja, ne odrveniti na bol, držati prag bola što niže..kako se to radi nemam pojma..ali čovjek koji to prođe može se radovati svakom ljudskom razgovoru, dešava se da ti priđu i oni koji ti hoće prodati svoje ,,enciklopedijsko, wikipwdijsko2 ili ne znam kakvo još znanje o sujeti, o toleranciji, saopće ti kao udarnu vijest sa CNN-a to da se ne treba obazirati na ocjene i kritike jer preživjeće sve ono što valja..i kako da im objasnim da su mi tad simpatični, dragi, da sam sretan i zbog njih i zbog sebe što smo tu gdje jesmo, što imamo tu aristokratsku mogućnost da pišemo svoje pjesmice..kako da im naspram sve te naoružanosti frojdovima, fromovima i velikim mislima objasnim da kad se bunim za ocjene taj dan budem dijete i bude mi jako lijepo..hvala Vam za predivan komentar Andrejka, velika mi je čast i radost

hvala vida, čast mi je i radost

hvala Black hope, čast mi je i radost

hvala Ana, Davorka, ajda, čast mi je i radost

hvala DUSANN, simona, čast mi je i radost