Kažeš da ti nisu potrebni moji stihovi!

Prividom  smernosti odbijaš dar!

Uklanjaš mi trag čaurom prizemnosti!

Ti, sa tvojim bestidnim jezikom,

skrupule na scenu pozivaš!

Povlačiš se u nedodir!

Bojiš se njene jačine!

Gusenice!

Nikada leptir nećeš postati!

A ja sam je kao žrtvu na oltar spustila!

Naramak impresija!

Pismena nadahnućem istočena!

Treperi mi bilo u svakoj reči!

I nemoj mi besedu o emocijama držati,

kad ih je to previše bilo?

Ja svoje ne sputavam!

Oslobadjam ih da uzlete sačine,

da se u nove bistrike porinu,

u klupko istine spletu!

Ta, ja sam pesnik!

I oprošteno mi je što pevam!

Dopušteno mi je da snevam,

i da u snu zastanem!

Da prečujem sijaset gluposti

sa tvojih usana !

Ko si ti da mi kamenjem razuma

međe nadziđuješ?

Da pepeo taštine po delima mojim posipaš?

Čak te ni savest ne grize,

            dok utrobu svoju ko gorke pilule gutam!

Kad bi bar stid  progutala

zajedno sa ogoljenom dušom!

Možeš odbaciti moju pesmu!

Nek ti je prosto!

Pokupiću je kao dete razbijenu igračku

i igraću se njome,

navijati i pustiti da pleše,

obogaljenu bez ljubavi,

za mene,

za sećanje  

da sam je u ponor bacila

stoici da joj sude!

AleksandraP