Jučerašnji pljusak se ugnezdio pred mojom kapijom
ne želeći da ode...
Prljavom psu lanac je bio prekratak
da se u njemu okupa, a želeo je...
Oprano dvorište i pas čistiji od bare kraj slivnika na ulici
cvileli su na suncu...

Danas su radnici otvarali slivnike...
Podizali su rešetke i na videlo iznosili
mulj svakodnevnice...

Odjednom ,
zacrnele su se na gomilama
ulične skrivalice,
natrula ogovaranja dobrih komšinica,
škripava kočenja mangupa iz broja 84,
tri slomljene štikle jedne nevešte gospodjice...
Razmašili su se silni izgovori,
psovke raznih karaktera, oblika i veličina,
saplitanja, prepiranja, pozdravljanja...
Otegli su se tragovi mrtvačkih kola sa otiskom suza,
zadnja reč kreatora posmrtne opreme...
Razmilela posrtanja pijanaca
odrana kolena nekolicine dečaka,
jedna zgažena loptica za tenis,
zadah iz smetlarskog kamiona
okićen otkinutim biserom sa venčanice...
Rastresla su se slova iz odbačenih školskih udžbenika...
Zadrhtao je prvi poljubac u mraku izmedju kandelabra
i piskavi uzdah: „Nemoj, videće neko!“...
Niko nije gledao ...
Niko nije radnike ponudio kafom...
Kao da su svi želeli da što pre odu...
Želela sam i ja...
Brinula me je samo jedna reč...
Besom unakažena reč...
Ostalo su mogli da odnesu...

AleksandraP