Zašto mi opet vraćaš belutke

moravskih skuta i ukus rose;

uplićeš zvezde u plamen kose;

žuboriš pesmom dok sedim ćutke?

Što budiš rumen usnulih htenja,

jarošću žudnje mrviš tišinu

u mojoj tami i mome vinu,

nežalno skrivaš staze spasenja?

Prosta ti duša grehove množi

osećam nemir svuda po koži

slomljena strepim nadomak vira.

Varljiva reka predajom teče,

u modroj čaši umire veče

poslednje misli gitara svira.

Osmeha  bludnog otapa pena

kamene suze ozeblog srca,

izgubljen ponos pod njima grca

i briše obris moga imena.

Bezdani pogled, hajdučki drug,

žestinom ljubi! Vrteška kreće!

Stresam sa sebe pahulje sreće,

beznađem plaćam još jedan krug!

AleksandraP