Želje moje snohvatice,

zlatoruno brojno stado!

Hlebno žito posejano

nedogledom, navisoko

po bespuću, naširoko!

Želje moje, čar jabuke,

mirisave razobuke,

na toplini vaših halja

kriomice žudnju radjam!

Ušuškam je i zanjišem,

a vi mi se, želje puste,

neprozirom odenuste,

uzdrhtale i raspusne!

Svaka svoju ranu vida,

iz nevida, iz tamnine!

Želje moje k’o planine!

Šta ću s vama bremenite?

Šta ću s vama nesakrite?

Da zagrabim pregršt reči

Zlatoveznih, posrebljenih

U dlanove da ih skupim!

Njima, drage, da vas kupim!

Da umijem kojom suzom,

da vas krijem, prepovijem,

razveselim, pridobijem!

Pa da dišem i mirišem

vaše dahe, nauznake!

Želje, večne skitalice,

osione nesmirnice!

Što iskate, ne iskajte!

Ne molite da vas pustim,

da vas pustim i odrešim,                                   

srce tešim vašim brujem,                         

tamnoviti ptići moji,

nezasito, skrivaće vas 

i dok zadnji titraj broji. 

AleksandraP