Vrh njegovog

štapa

za potštapanje,

satruleo sa opalim lišćem

i namernom osamom,

bezbojan

dokaz mudrosti

stican udarcima,

tresao se od hladnoće

i starosti

novembarskog jutra...

Vrhovi njenih

cipela,

maskirani starinskim imalinom,

naborani iskustvom

i nenamernim otiscima

unukinih cipelica

neobično su hitali

zapisujući tragove

gnušanja

od sebe samih...

Nisu se sreli.

Sreli su se pogledi!

A to je bilo dovoljno

za nova skrivanja...

AleksandraP