Čamimo na obronku gorke jeseni,

skoro smo već truli,

tako iznenada su nas napustili

čopori cvrkutajućih dana,

tako iznenada su nestala

jata razuzdanih noći.

Posmatramo maglovitu tišinu,

koja je nama progutala

raskošan kuver u boji

i ispljunula crnobelu pjuvačku

ispred naših zadubljenih očiju.

U kokonima trepere slike

ispražnjene ostave i ugasle peći,

jer se priviđenje leta

oprostilo praznih ruku,

nama nije dalo ništa.

Već slutimo jahače apokalipse,

obuhvaćeni poljupcem zaborava

klizimo u skromno papratno gnezdo

i ispod rupičastog lisnatog pokrivača

nemoćno zurimo u preteće nebo.

Marko Skok - Mezopotamsky