svakojutro

rasperjam

duhove svoje

na pragu istoga mosta

i uvek tu

i uvek u trenu

u kome

vršje razbludnih krovova

u zenice utiskujem

bolom reskim

umijem drugu obalu

progutam grlo

škrgutom zuba

ga zatihnem

i ubrzam

i pohitam preko

zmijuljava reka

mirisom tinje

saplete

tek da me potseti

spavljivu

da duhove svoje

rasperjam

i pustim da snevaju

u mome budjenju...

čeka ih novi dan...

AleksandraP