Vasilisa sa tvojih usana
zrele trešnje, posvađane s’ godišnjim dobima
meridijanima, paralelama
padaju na moju put
uspavljuješ jutro
razdanjuješ dan
budiš mi noć
Vasilisa
drugi će imati dlanove
vrele dlanove, Vasilisa
ali se neće umeti dotaći
imaće prostor bez daljine
i jastuk,
jedan jastuk, Vasilisa
temena će im biti priljubljena
samo temena, Vasilisa
mi ćemo zaljuljani zelenim beskrajem
uplesti dlanove bršljana
reka i trava
drugi će imati postelju na kojoj niče jagorčevina
jednu postelju, Vasilisa
od šipražja
močvarnog bilja
drugi će imati prste
na kojima rastu okorenjeni stogodišnji nokti
grišće se njima, Vasilisa
imaće ulicu
svoju ulicu, Vasilisa
ali hodaće svako svojom stranom
suprotnim smerom
drugi će imati visove
užegle visove, Vasilisa
srušiće ih čangrizav gramofonski tok
mi ćemo blistavo protkanih duša
slušati hor slatkogrlih ptica
Vasilisa
drugi će imati svoju klupu i svoje drvo
s’ kojih će sljuštiti boju i koru
rečenicama jeda
Vasilisa
drugi će imati kose, duge kose
narasle u noćima spoznaja
ali se neće umeti zagrliti njima
drugi će imati oči,
oči bez prepreka, Vasilisa
ali se neće umeti videti
mi znamo kakve su naše oči
Vasilisa
opijeni plavetnilom beskraja
nećemo stići do tih klanaca
na našim slapovima zima neće voditi beleške
naše su trešnje posvađane sa godišnjim dobima
meridijanima, paralelama
drugi će imati... ne znam

mi ćemo protkanih duša k’ večnosti
jedno smo drugom kičma
kičma,
Vasilisa.

Jelena Stojkovic Miric