Jedan dan ja otvorih

lako Srce ovom Svetu

i ne želeh više biti tih

poput ukrasa Zvezdanog Neba.

Zamišljah da su moja dela

protkana smislom volje,

koja može postići sjaj

dubine Brdskog Kristala.

I Ljubav, ona beše rođena

u grudima prepunim htenja.

Lepša nego Behari Orjenta!

Lepša nego Cedrove grane!

Beskrajna beše njena snaga

obuzimanja, tako pevanje rado

strujaše venama! Tako prelivaše

gordo Vino iz zlatnog pehara!

Misliti, to beše dozvoljeno

lebdeć' kroz dane i noći,

sva priča će već potrajat

dok ne pristigne poslednje veče.

Al sudbina potraži mene

zboreć mi okrutnim tonom.

Istina leži u ponoru, koji ti

tek treba da posetiš jednom!

Dan on će izgubiti svetlost

zaslepivši tvoj žudni pogled,

odvodeć' te u lavirint briga

koje ne možeš rešiti bez bola.

Jer vreme, ono neumitno teče

a tvoj uzdah odiše kratkoćom!

Suština bića prozborit će jednom

da i u tebi živi zabrinutost.

Oh ne zovi, ne vapi uzaludno!

Uzmi mirno pod ruku svoje breme,

otići ponosno u miru sa sobom

upoznaje tek miris večnosti.

2007.

Laslo Tot