Još uvek sam lomljiva

kao krhko staklo.

Lica se dotakla

ruka proteklih godina.

Ne očekujem više

slutnji gorkih poraza.

U mislima prislušnem

zvuku čizama na ulici.

Popela sam se

po brojnim stepenicama

i neke čak preskočila.

Po dnu svoje posude

nisam još sastrugala

sve ostatke dobrog.

Šta me još čeka?

Svejedno je.

Polako krećem u starost.

Sve što me je ostalo

razdeliću unucima.

Kada mi to uspe

ću smirena  otići

u nepreglednu tišinu.

Marko Skok - Mezopotamsky