Dani, oni postaše teški!

Srce ne poznaje više toplinu.

Prazninom njegovih stratišta

nesta nežnosti milosrđa;

tu je samo hladnoća, što želi

zavejat, moj pogled, moje misli.

Ti naslanjaš tužno svoje lice

zborećim pogledima praznine,

odišeš sablasnost trenutka

tišine, između naših likova.

Ah, jednom beše plamen,

beše večernja pesma što sad zamire!

Ruže, one zagubiše smisao!

Miris, šta on da je privlačio,

samo smeta ovaj trenutak.

Mi sedimo tako tu skupa;

naši dodiri, naša ljubav, naša Srca

gube svaki smisao zajedništva.

Da te iskreno voleh, to znam,

zato me brine ova nemoća.

Ja ne pronalazim reč odlučnu

koja ima moć da iznova sve oživi!

Moja duša, jedan zov bega,

moje misli bez srama i hvale.

Mlečna Staza, tamo daleko, daleko,

zašto je uvek tako isto lepa?

Kako njena svetlost rasprostire

svoj sjaj do nas kroz tminu?

Postojanosti osmeha, tebe ne upoznah,

mi nemamo smisao Zvezda na Nebu!

Naša postojanost duše, gasi se prebrzo

kroz nerazum žestina plama žudnji,

protiveć se počesto, onom što joj se

ne dopada. Vreme ono zamire

gubeć prebrzo tren pokornosti,

spontano odluke ne protivi se u sebi.

Žrtva, očekuje reč pohvale

i ne zaboravlja nikad propušteno!

Dok se Svemirska prašina taloži

na njen uvređeni ponos, tu boli

nešto tajnovito. Opraštajuć teško

stvarnosti, ako ne živi u njenoj predstavi.

Dani, oni postaše teški!

Iz ropstva vlastite sreće, nema

puno Puteva, što vode ka razumevanju.

Ti mi ne pruži ono što zamislih

i moj uvređeni ponos neznano

stvori, ledenu pustinju između nas.

2007.

Laslo Tot