Zrakama se menja polet uzdaha,

vodena lica gube svoje izraze,

Ptice odlaze sa oblacima u tuđinu

dok belina prekriva daljinu.

Tamnina oluje oplahuje sve više Nebo

pričama nestvarne lepote čari,

zadnji listovi napuštaju grane

u zaborav svog dugog iščekivanja.

Tvoj osmeh ćuti, opet to vreme!

Teža je korak u tuđini,

pruži mi ruku, toplina Srca tišti;

naš Put je još daleko.

Mi zborimo neznano šapatom,

nigde oslonca naših reči.

Sve je tako prazno, izgubljeno,

uskoro započinje da sneži.

Gde je svetlo naših nada,

toplina ognjišta Majčinskog krila?

Gde ta daljina, zrači,

sa mirisom, pesmom Domovine?

Vetar donosi novu priču,

tope se pahulje licima našim.

Pruži mi ruku, vreme zaborava zbori;

naš Put je još daleko.

2005.

Laslo Tot