Jutrom pružaju latice svoje

sunčanim zrakama na poklon,

gledaju nasmejana cvetna bića

u moj tužni pogled duboko.

Njihovih nežnih latica izgled

uzbuđivao je uvek moje misli.

Sad izgleda sve besmisleno

Majka i Otac više ne postoje!

Uzdasi vetra Jorgovanom žumore,

pričajuć o nestalim vremenima.

Dok se dvorištem nosio osmeh

zaspalog davnog zajedničkog života.

Spustivši se na prag detinjstva,

utonuo sam tišinom misli;

odnekud se prostirala predivna pesma,

to cvrče Cvrčci u moje slomljeno Srce.

2005.

Laslo Tot