viđam te

uglavnom uveče

na hodniku

kada stidljivo tražimo ključeve

svako u svom džepu tišine

kao da nas nema

oslonjen na štake samoće

tresućim rukama

konačno sa olakšanjem izuješ

naporan odjek svojih koraka

pre nego što uđeš u svoj stan

svetlost je ogrtač noći

i smrt je samo maska

da se lakše sakriješ od ljudi

znam

da ti je toplo u srcu

kada rano ujutru

nebo potiskuješ u ptice

i kada ih posle polako

sa najvećom pažnjom

pustiš nazad u sebe

odakle si ih i uzeo

i znam

da si ti taj

koji mi svako jutro

uvek i ponovo

vratiš pred vrata

moju izgubljenu senku

uveče mi

na noćni ormarić

pažljivo ostavljaš

veštačke zube tišine

i kosiš tamu

koju si prethodnog dana

posejao u očima

njenim ljuskama

puniš svoj jastuk teskobe

i samoćom prepariraš

zidove svoje spavaće sobe

upravo onako

kao što zamišljaš

svoj mrtvački sanduk

sve je predigra smrti

Vertigo