Ja više nisam, šta sam bio !
Zlatni zrak poklona kopni.
Prečesto sam smetao neznano
duboke boli smisla života,
odnoseći razumu poslednji osmeh.

Ah ti uzdasi naslade ćudi !
Ostaviše senke titrajućem srcu.
Patnje ! Ah njih ne sniva niko !
U mojoj razdirućoj duši
napravile su sigurno gnezdo.

Zar da sluga hvali nasilnoga !
Nežnosti, tebe ja trebam
tvoj drhtaj, tvoju hvalu trenutka.
Kad onda osvanu tirani
da im se usprotivi čestitost.

Ali te plime ne poznaju oseku
ovde na zemlji rascvalih dvoraca,
pronašle su svoje opojno mesto
poklanjajući ćudi uvek novih nektara,
uvek nove slike, melodije zanosa.

Ja nisam više, što sam bio !
Gorčina me dovela ka tišini.
Moj cilj, on već odavno ne postoji.
Ah kako li se sada stidim
da su putevi vodili pored tebe !

2006.

Laslo Tot