Ne pozdravljaj se u prvi osvit.

Tada se upravo probuđene oči
još čvrsto drže pritvorenih kapaka
i mutni pogled traži kućne papuče,
koje nikako neće podneti
šesti korak kroz uplakane trave.

Nemoj. Ne pozdravljaj se već u prvi osvit.

Tada se tek zvezde potapaju u sebe i
kroz pukotine mraka beži prigušena svetlost,
koja plašljivo pipa, ne vidi,
ne zna do gde je uopšte došla
i nesigurno se okrećeš, zalećeš, spotičeš.

Sačekaj. Ne odlazi već u prvi osvit.

Tada se u magli prepliće bes sa bukom šapata.
Sa iglicama daha se tetoviraju pluća, krv je crna
jer među borovima u staklastim zenicama nema sunca
i vazduh je prokleto težak
i zemlja sita trulog mirisa.

Ne! Ne odlazi u taj čas.

Tada se po šumama sa sekirom u ruci
šeta ćutanje.
Može ti preseći put u Tišinu.
Može probuditi zver koja će te naterati
kroz šiblje u sopstvenu zamku

i onda će biti uzalud tvojih hiljadu usta
s kojima ću zvati u pomoć.

Vertigo