Na sve moje nedelje sneg je pao.

Psi lutalice laju 

na zaleđen put.

U beskraju sva pristaništa su zatvorena,

čamovi pragovi tužno izgaraju.

U sve moje nedelje

seta se ugnezdila,

davnih godina 

kad otac pođe s koferom na put.

Sledio je svetlost dok bio je sa nama.

U  praznom oku

sada mu je mrak,

oranice uzorane vise sa neba.

Zašto čovek

kad poslednju brazdu uzore,

ne zna da je ikada bio živ?

Sad umesto njega, 

nebeske njive rukama mašu...

Ispod streha obilaze prag.

Ljiljana Skelić Vemić