Kako je majka bila lepa.

Kada je koračala onako visoka,

osmehom je plenila sve oko nje.

Mrtve godine su mnoge iza,

ja je još čujem kako se smeje.

Eno je pred kućom,

ako se ne varam...

Sada je izašla iz nje.

Posmatra dvorište koje ponekad obilazimo

i ništa ne prepoznaje.

Latice ruža osušene,

u ogradi kruška se iskrivila.

Na tren joj spazih

samoću u oku,

suza joj na trepavici zasija.

Htedoh da je pitam kako je tata,

da li mu je rane previla.

Ispružih ruke da je zagrlim,

dugo nije dolazila.

Pažnju mi skrenu ptica na krovu, 

majka se u senku pretvori.

Kći njena zbunjena osta

Mislima se prepusti...

Ljiljana Skelić Vemić