IZA
Prestaneš da gledaš TV.
Onda više ne izlaziš na kafe.
Ne viđaš ljude zbog kojih ti je loše.
Podvučeš debelu crtu.
Dve.
Svaki dan po jednu —
deblju.
Umesto toga,
čitaš,
razmišljaš,
pišeš.
I pitaš:
otkud sve ovo u meni?
Tišina.
Zapitanost pred sobom.
I zid, sve porozniji.
Sa ove strane
nema nikoga.
Sama si.
Nastavljaš.
Ljušte se slojevi.
Već je dobro napuklo.
Bez obzira
šta te tamo čeka,
želiš da vidiš.
Da sretneš
sebe.
Još malo.
Hoćeš.
celi život, bar u pozadini, može biti ta igra između bića i sebe. kad pomislim da je persona možda samo nešto šta ja mislim o sebi, to misteriozno biće se samo izrazi kao ja.
da, na ulici sve je drukčije, samo sam neko, niko, nešto lomljivo, nešto, čemu če drugi pokazati da su baš oni tu a ne ti.
jako zanimljivo.
pozdrav, Milena,
m.
Svake hvale vrijedno poetsko djelo!!!
mp
Komentiranje je zaprto!
