iz ormara progovara
i haljina stara,
za put što presekoše
oluje joj davne
vatre i nevere ružne i zle

u kutu tajnom ogorčenje skriva
k'o da večno biće i beznađe to
što stih guši i korak laki,
među zidovima reči joj suzne
niz platno klize,i padaju tiho
k'o kapi padaju proleća
u prozoru
i jutrom slivaju se
tuge neshvaćene,
raskošna nekad' beše,
i ptice rajske zavideše joj
na sjaju svom zanosnom,
sad' bi da pleše..
da mirisa osetim draž
sećanja
što otploviše daljinama
plavetnim.

Večeri letnje tople

haljina mokra i vedra

ulične svetiljke radoznalo gleda

kad' na vetru grane plešu
ona k'o cvet leluja i diše.

Zablistaće haljina stara

ulicama tihim
pod svetlima
i šapatom nežnim,
bez boli
plesaće,
vesela i blistava.

jamislimoje