Dan nije obećavao nikakva čuda.
Samo je samoća bila sigurna u sebe.
I tišina, prekidana nestašnim vriskom komšijske dece
i napadnim tonovima sa radio-stanice.
Nebo se rumenilo kao obrazi tek stasale devojčice —
bezgrešne u svojoj mladalačkoj svežini
i tek naslućenoj slobodi.

A moje misli...
teški, pretovareni vagoni,
zaputile se nekamo.
Ne zna se gde i hoće li stići,
ili će se, usput,
na prvoj krivini preturiti.

A onda, odnekud — ti.

U nedoba, dozvale se dve usamljenosti.
Um se svima deli,
ali duša, ta tužna Penelopa,
zna zašto čeka i koga želi.
Njoj nije do običnih reči.
Ćuti i svoj beskrajni vez kiti,
dok na vrata kucaju prosci,
ali nijedan tajnu srca ne budi.

U nedoba — sudar duša,
iza prozora čvrsto zamandaljenih,
da slučajno neki provalnik ne uskoči.
Teme se nižu, dok reči dobijaju krila
i lete kao čudesni zmajevi,
ni po čemu obični.

Pred raskoši duha telesnost gubi dah.

Penelopa se, posle večnosti provedene u tišini,
trgnuta poznatim glasom,
milo nasmeši.

Milena Pčinjski