Ne pričajte mi o tišini...

Prati me tišina zlokobna
i jezom prožima me,
i glođe besna
k'o kost u grlu davi.

Ponekad bi da peva i šapuće mi da drugačije snevam.

Da se ne gubim ogorčena, nezadovoljna sobom, i samoćom duše mi i tuge.

Trgne me u trenu
nenadanom
k'o udarcem silno
i odbaci od sebe
krute...
da se okrenem i odem
ulicama...
prozorima grada koji
ne spava, da noć zaustavim namrgođenu, da nebo razgrnem.

I
slikam
na stolu od stakla
izrezanom
k'o rečima oštrim
na platnu praznom,
dan koji ne videh dugo
i gnezdo krošnje u sjaju
zelenu,
i psa kad' u hladu drema
siguran
kraj čoveka
u zagrljaju,
gde sit je od miline
i radosti gladan ne beše.

Oslobodih se tad' sumnji
okova
kad' tišina mučna biva...
da sagorim od nje mogla sam
i bez znaka
da postojala sam nekad'
zalud'...
možda snu volela sam,
pesmi.

Ali život lukav je
k'o mačka bi devet života
da ispije
mora sva i lepote,
vremena i voda,
što kroz vekove pamte
i protiču
sećanjima teku davnim.

Tišina mrska mi nije
ne..i nesavršena jesam, ali uporna da.

Otimam se vatri noći
što peku me
budnu,
i nemilosti postojim očiju
tamnih.

I ljutnja mi javi
i bes,
kad' tragovi mi telu
ostaše
tišini sobe
i zidova bezglasna
što gledaše me bledo.

Sad' slobodna
misli izgovaram sve
stranicama
praznim...
možda nejasne
knjige neispisane
drage mi...
k'o nebu
ptice let...plavi.

jamislimoje