Oduvek je imala miris prašine

i starog ormara punog moljaca.

Nije stajala na suncu.

Zidovi su joj bili od neizgovorenog.

Ispod prozora, u bašti,

čežnja je cvetala 

u grozdovima jorgovana lila...

Oduvek su se u njoj 

pevale iste pesme,

o čekanju koje nije prestalo.

I sve je stalo 

u tih nekoliko kvadrata.

Tamo gde je nekada bila soba,

sada je samo eho,

onaj koji nikada ne spava.

Ljiljana Skelić Vemić