Tvoje su reči moja utočišta —
bedemi gordi i kolevka.
Jezgra slobode i slasti,
beg od besmisla.
Hrlim radoznala, vazdan neoprezna,
privučena tvojim toplim instinktima,
što izgone razum na pašnjake snova.

Pogledom i mišlju, kucajem srca,
naš plam čuvaš.
I kad sam sa sobom posvađana,
primiš krivicu za jad što mi na srce seda.
I kad svoja nisam i nesvesno se ništavilu predam,
iz inata — praznini me ne daš.

Je li vreme saveznik naš
il' igrač grubi što ustreli snove sve?
Pitam se u časima gluvim, punim bolne strepnje,
kad umor mi pritisne srce,
a mladica u njemu pred strahom se povije.
Ako vreme i izneveri nam sne,
nek' se, bar u pesmi, naše duše bez kraja vole.

Milena Pčinjski