Ti si kao mesečina
što je obasjavala moj
povratak kući,
sklanjajući me od
zla mračnih tuja,
pod kojim su ležale
mrtve ptice...

ti, poput užarenih
ugljevlja buktinja
razmeštenih duž ograde puta
kojima sam često prolazila
zaštićena od mraza
sutrašnjice...

Moja si vatra i nebo i sunce
moj vidik u proleće
što se sa visoravni
spušta u vrele kotline
parajući nebo
poput šava na odeći.

Moje srce uvek gaji nadu

i nema mu pomoći,
dok gleda horde budućih
naraštaja
koji nikada neće doći
na ovu postojbinu
nepoznatih im predaka.

Cvrkut ptica što pevaju
od praskozorja
zameniće huktanje sova
promuklim glasom noći
sevaće mačije oči
koje stoje poput kipova
na ogradama i krovovima...

Kristina Janković