Već vidim sebe kako odustajem od ljubavi 

I kako se povlačim u zidove samoće

I kako s vremena na vreme 

Prelistavam zapise 

U kojima nas ima daleko više 

Nego u svemu što će posle nas da ostane

Kako sedim zamišljen 

I odsutan 

S pogledom prikovanim 

Na zajedničku fotografiju iznad komode

Šetam u krug

Otvaram prozore 

I prizivam oblak teške kiše

I jata ptica

U poljima kukuruza i pšenice

I olujni vetar u krošnjama listopadne šume 

Niko mi ne dolazi

Niti me ko zove

Umesto razgovora 

Svađam se sa sobom i mirim se posle

Ne sklanjam sa stola 

Ni hleb 

Ni vino 

Ni so

Ne razmeštam postelju

Kad poželim da pređem prag

Ostanem zarobljen u predsoblju

Naslonim se na zid i spustim se do patosa 

I gledam u vrata 

Iza kojih ničega nema

A ovde te još uvek ima u izobilju

Željko Medić Žac