Mene je kiša rodila
Dan je vukao korene svoje
ogrnut vrelinom,
pržio ponore,
a mi smo sedeli umrtvljeni
od stoletne prašine
što je prekrila oči
ko krila paučine.
Odjednom se prolomi nebo,
mrak upija svetlost
i svežina vetra jurnu u obraze
vrele.
Mene je rodila kiša,
iznedrila me ispod oblaka
i sada dišem obnovljena,
Kako dobuje lepo, ko ritam timpana,
umiruje telo,
um se više ne poigrava.
Buka spava u meni,
gromoglasna i vazdušasta.
Kao da sama priroda zna šta nam treba i koliko nam je potrebno hrabro i pozitivno listati knjigu života, ponekad doživljenu kao težak, nelagodan hod ka cilju.
Lijep pozdrav,
mp
Poštovani Mirko,
Hvala na ovom osvrtu.
Lp, Kris
Komentiranje je zaprto!