Jutro miriše na njegov dah,
na glad,
i želju,
bez koje je besmisleno
održavati disanje.

On je sve od čega beži,
dok ukopana u mestu zuri
u svoj raspolućeni moral
i posvađane principe,
godinama strpljivo zidane
u njen karakter,
sa kojima se više ne poistovećuje.

On ispija njene misli
kao kapi skupocenog konjaka;
ona lovi njegove demone.

Njegovo vreme menja dinamiku;
ona sve više uranja u svoje nesvesno.

Nije joj nikada nudio ništa što poseduje,
jer ona nikada nije želela ništa
osim svoje duše.

I zato je znao ko stoji ispred njega:
ne žena,
već biće koje vidi istinu
ispod naslaga grubosti,
sujete
i bola.

Znao je to,
onoga časa
kada je njegov dlan poželeo
da dotakne njen obraz,
a njegovu tamu zasenilo
njeno sunce.

Milena Pčinjski