prosidba
pod rebrima
otrešnjio si svu bol
darovanu meni u začeću
umorio me u prvom jecaju
odvolio u sutonu i
u Suncu
zato ne gledaj ka zidinama neba
nije ono trudno našom ljubavi
i ne skrivaj se pod vjeđom dana
jer još tvoj dah na usminama ćutim
utapam te nagog od ljudskosti
u žlici meda i osoljenog umiranja
suho cvijeće i suhu utrobu
prepunu proljeća i crne kiše
nudiš za isprošenje moga grijeha
dalek je meni jug
i pokrov od masline sa Žala
jug bez zimzelenih ptica
i bez
smiraja pod tvojim kamenitim rukama
zelo vesela sem, da si spet tu, draga Nikita, s svojo močno in bogato poezijo
lpi
"utapam te nagog od ljudskosti
u žlici meda i osoljenog umiranja"
Dobr tole, močno, izvirno, Tvoje.
Nikita, lepo te je zopet brati!
In tvoje: kamenite ruke -
ne vem zakaj, ampak zdi se mi, da sem nekje
pod vznožjem Velebita :D
Odlična pesem!
Lp, Marija
Teža odsev v poglobitev. Čestitke!
Milan Ž. - Jošt Š.
Hvala svima na komentarima i Vama Jošt - Milan na podcrtanki!
Komentiranje je zaprto!
