Znaš, kad jednom ne budem mogao

da ti ponudim neki đurđevak iz moje bašte

ili kad ne budem umeo

da iznedrim neki suvisli stih

nemoj me više zvati, znaj da sam umro

ne želeći da prljam one bele krinove

koji su uvek cvetali u neko njihovo proleće

(oni, koje sam davno doneo iz Španije)

A ti beli kraljevski krinovi

cvetaće i dalje

ponosno i divlje

sve dok budu hteli

i sve dok budu pamtili moj lik

I zato ne priznajem ni jednu dogmu

ni jednu istinu

ni jednu jedinu reč

koja nije iz Božanskih

ili ljudskih usana proistekla...

Znaš, kad procveta đurđevak u mojoj bašti

meni će to biti znak

a tebi neće značiti ništa

kao ni onaj ljiljan

nestvarno beo

a istovremeno i nevidljiv

kao nešto što se možda nije

a možda i jeste desilo

Sezona cvetanja...

Znaš, pitao sam ih zašto ne umeju

da bar sačuvaju sve naše tajne

i opet tajac

i opet prolete onaj osećaj da nemaš kome

i da nemaš kud

i da nemaš gde...

i da nemaš s kim

A oni i dalje cvetaju

i ne pomaže što im pričam

i pevam

o nekim belim krinovima

koji kao da ne postoje

I ne postoje

osim u mojim suludim snovima

i onda kada sam uprkos vetrovima podigao jedra

i onda, kada sam uprkos svim molitvama

uspeo da održim reč

i da ti kažem da susret nikad nije zaboravljen

I da Španija u mojim pesmama nije samo beskorisna metafora

Nisu sva cvetanja ista

Neka su cvetnija od drugih

Plodnija od ostalih

A ja

kao posmatrač i saučesnik

mogu samo da ćutim

da osećam

da treperim kad mislim da krinovi trepere

možda mogu malo da plačem

za izgubljenim ili nikad pronađenim Rajem

(Milton je to mnogo bolje objasnio)

Znaš, kad jednom ne budem mogao

da ti ponudim neki đurđevak iz moje bašte

ili kad ne budem umeo

da iznedrim neki suvisli stih

nemoj me više zvati, znaj da sam umro

da sam namerno umro

od neke, samo meni znane

besmislene smrti

Umro sam jer sam hteo da nekako ispravim

sve te pradedovske greške

koje su imali prema svima nama

i od kojih ne želim da se sakrijem

Da, umro sam u moru tišine

ne želeći da prljam one bele krinove

koji su uvek cvetali u neko njihovo proleće

ili u neko naše

nikad nedoživljeno proleće

I želim samo još jedno da znaš

a to je

da sam uvek svaku svoju misao

puštao ka tebi

u doba cvetanja

Milen Šelmić