1.

Sva si od teških ruda i sjajnih minerala

U onim najdubljim slojevima

Do kojih sam došao

S rukama

Koje razlikuju glinu od zlata

Ali bez ikakvih znanja o zemaljskim tajnama

Govoriš drugačijim jezikom od ostalih žena

U kojem svako ćutanje ima svoju težinu

I meri se mojim dlanovima

Ili prstima

Kao pregršt ili prstohvat nečega

Na pijačnim tezgama po istočnjačkim varošima

Zbog tebe sam naučio da čitam godove

I koliko je zima prošlo i koliko leta

Kroz nevidljive prstenove

Dok smo rasli pod senkom jedno u drugome 

Ima godina bez kiše

Ima godina sa poplavama i požarima

Ima dana kada si znala šta znači biti viđena cela

Kao kad se sunce izgubi i obiđe

Golu visoravan planine s onu stranu severa

2.

Jednoga dana

Na ušću dveju reka koje ka sebi teku

Pokazaću ti prstom neku zvezdu usamljenu i daleku

I šumu

I njivu i brvnaru

I neotkrivenu zemlju

Koju sam čuvao ne znajući za koga

I ti ćeš doneti seme biljaka

I ti ćeš doneti vazduha

I iskru vatre

I sve što nam treba i u čemu nas ima

I od tvoje erupcije sagradiću ognjište

I tvoje telo biće moje pismo

I ja ću biti

Jedini stanovnik svake tvoje provincije

3.

Jednom sam te naterao da kažeš nešto

Što je već dugo bilo skrivano

I to je izletelo

Kao ptica iz gustog granja

Pre nego stignemo da je primetimo

Nisam se pretvarao da nisam čuo

Ili da je sasvim nevažno

I da me ne pogađa

Jer istina ne sme biti zadržana

Neka nas prodrma

Neka se vrati kao grmljavina

I kao huka koja donosi tihi glas obećanja

Ja sam pisao o tebi

Kao što se pišu zakoni koji nisu proglašeni

A svi ih se pridržavaju zbog nekog dubljeg znanja

Volim te bez milosti

Kao sve što se ne može izmeriti

I sa svešću da te možda neću preživeti

Jer na kraju svega neće biti reči

I ja neću biti tvoj pesnik

Ni ljubavnik

Već ono malo mene u tebi koje se ne može izreći

Željko Medić Žac