Imam dete zdravo i pravo.
Ono je sada svoj čovek, ali do punoletstva
osećala sam da ga u korak moram pratiti.
Ni ne promišljajte da sam ga kažnjavala ako bi nešto slučajno slomilo, izgubilo, zaboravilo.
Taman posla: tada bih mu osmeh poklonila i rekla
"ma, u redu je, desi se. Budi mi srećan, zadovoljan, dobar"
Kada sam vec prihvatila i u bolnici po 7 dana da ostajem
radi grozne terapije (a njega prepuštala dvojici muškaraca),
stalno bismo se čuli.
Jednom je (u 3.ili 4.razredu osnovne škole) poslao tužnu poruku:
"dobio sam 1 na pismenoj vežbi iz matematike...
Uzvratila sam pored smajlija:
"ne brini, popravićeš, nisi jedinii, uživaj i opušten uči"
Živa nisam bila kako će poraz podneti bez majke.
Najzad sam napustila Neurologiju i što pre kući da zagrlim svog hrabrišu .
Godine su prolazile, jednom sam rukom radila posao od kuće, drugom milovala svoje najdraže.
Onaj događaj iz osnovne stalno se vraća kada se setim da je za master rad odabrao oblast iz , hej!, matiša.
Na sajtu faxa, još uvek blista ocena 10!
Znate šta, dete mi nije bolesno, nije sa "posebnim potrebama",
ali njih imam ja ...
Po ceo dan je bio predmet moje pažnje i kada bih od umora u nesvest padala.
Zašto ovo pišem?
Zato što sasvim razumem majke koje na isti način vole i čuvaju svoju decu, ali 100 puta obazrivije, sa milion problema više.
Podržavam vas, dragi roditelji, pružam ruku za pomoć ako je izvodljivo.
Svoju depresiju lečim jedino tako.
Hvala vama što mi život produžavate i rane krpite

Marina Adamović