Žuto cveće se na vetru njiše,

kao da u talasu tiho pleše.

A ja, pod okriljem stare lipe,

čuvam dane koji su odavno prošli.

​I tvoje mi usne polako prilaze,

kao meka traka starog filma;

prebiram ih nežno, pa sklonim,

dok sećanja odmotavam k’o davne tuge.

​Još osećam lepotu što mi kožom promiče,

dok se gubim u nekoj našoj kiši.

Kradem te svetu i zaboravu,

kroz mrvu svetla u svojim venama.

​Izbija sjaj iz tih plavih očiju,

kao sinje more kad ga zora budi.

Toliko je bilo dana pod ovim nebom,

neki su me lomili, a neki stvarali.

​Ljubav se množi poput toplog plama,

u njoj se sve nade sveta kriju.

Ona donosi mirise najdraže,

kao proleće što se u nama budi.

Ernestina Suljić