Bila je reka u malome gradu,

što priče u svom šumu skriva,

sve gorke suze, svu ljubavnu nadu,

u mračnim dubinama i danas sniva.

​Kamenje njeno te suze je pralo,

dok su se zaljubljeni u njoj ogledali,

zima je u proleće tiho zalutala,

dok smo se s menom vremena menjali.

​Naginju se grane visokog drveća,

što nebeske kule u visini kite,

u odsjaju noći, sred zvezdanog cveća,

naši su se svetovi u dubinu skrili.

​Znali smo dobro tu reku i vode,

sve njene mene i prirodne boje,

kako se kesten moga oka krade,

u zelene okeane, u zenice tvoje.

​Sada je grmlje u gustišu skriva,

tek uspomene u talasu plove,

na brdovitim stenama ljubav još spiva,

kroz rosne godine i izgubljene snove.

Ernestina Suljić