Prenoći u mojim nežnim snovima,

k’o putnik što od dugog puta odmara;

izgubljeno te gledam, u tišinama,

k’o da mi srce prvi put progovara.

​Prenoći u mojim umornim pesmama,

dok Bogu o tebi tiho kazujem;

o zelenim rubinima u tim očima,

što mi snove pletu dok te snevam.

​Prenoći pod sjajem mesečeve lampe,

da ti priznam ono što se jedva sme;

ako se jezik u čvor veže i zapne,

nežnim dodirom reći ću ti sve.

​Prenoći ispod zvezdanog praha,

gde se srebrni snovi polako otapaju,

dok se k’o reke, bez reči i daha,

pod nebeskim vatrama u jedno stapaju.

​Prenoći tamo gde se brda spajaju,

k’o braća što se grle u smiraj dana;

gde nam se poljupci tiho susreću,

u maloj sreći, od sveta sklonjena.

Ernestina Suljić