Kad joj kažem da je lepa i da je meni najlepša

Gleda me i dalje kao da mi ne veruje

I kao da je lepota

Nekakva njena teška krivica

Ili greška prirode koja je odvaja od sveta

Otkud u njoj tolika neverica

Kad je toplija od vatre

Koja guta stara ljubavna pisma

I istinitija od najistinitijih rečenica

Zbog nje izučavam gramatiku usana

I merim beskonačnost linija

U geometriji sreće 

Što ne silazi sa njenog lica

Ubeđujem druge 

Da nije od krvi i mesa

I da se izlila iz visokih peći

Dok sam bio u telu umornoga livca

Da čini čudesa

I gde god da krenem

Da mi je jedini put i prečica

Da se otkinula od kamena

Dok sam u rukama imao čekić i dleta

Samo zato što je htela da se oslobodi i prošeta

Ona je eksplozija

Ona je iznenadni pljusak svetla

I najbolji prevod poezije 

Na sve jezike tela

Željko Medić Žac