Podstanar mojih stihova
U gluhoj agoniji noći
naginješ se nad moje telo,
i pod sitnim zvezdama
usne mi ljubiš kao tišinu.
Ljubiš moje stihove,
moja neotvorena pisma,
dok kraj nas miriše cveće
boje tamne, zrele krvi —
crvene ruže, budne i svečane.
Napolju vetar njiše staru lipu,
a ti prstima prelaziš
preko mojih slova
kao preko rane koja još peva.
Neka nas vreme proguta,
šapćeš.
Skrivam te od zavidnih duša
i od sveta što ne razume
kako se ljubav brani tišinom.
Opijaš se mojim pesmama,
a ja kroz tvoje usne
cedim sve otrove dana
dok jutro lenjo proviruje
iza nekih tuđih brda.
Za druge — samo novi dan.
Za nas — sat koji je zastao.
Kradem te od Beograda,
od zemlje, od ljudi,
od vremena.
Ti si podstanar mojih stihova
i danas ću ti duže
gledati oči
kao da u njima
mogu sačuvati večnost.
Au...! fascinantno! Komentar bih ti posvetio kao malo kome, ali budući da ti to baš i ne želiš od mene, ne želim te opterećivati. Međutim, od srca ti želim da uskoro ovakvu lijepu poeziju otpremiš među korice, tamo gdje pripadaju.
Hvala Vam na lijepim riječima Mirko i podršci. Samo u jednom periodu mi iz nekog razloga komentari v nisu bili vidljivi na mom kanalu i zaista ne znam zbog čega. Svakako cijenim Vašu pažnju.
Lp
Čestitke k pesmi tudi z moje strani,
lp, Ana
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Ernestina Suljić
- 28. 02. 2026 ob 18:24
- Prebrano 142 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 55.89